Profesionalac u kandžama neprofesionalaca | Familylab Srbija

Profesionalac u kandžama neprofesionalaca

Podelite ovaj post

Share on facebook
Share on linkedin
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Share on telegram

Odmah da se ogradim, nisu svi ljudi koji rade neprofesionalci, samo ih je nekolicina. Ipak dovoljna da nekome oboji život u nežive boje samo zato što želi da radi, bude pravedan i pomogne nekom.

U svetlu dešavanja koja se tiču seksualnog zlostavljanja dece i mladih, ovom prilikom želim da pružim osvrt iz ugla nekoga ko se u jednom trenutku svog profesionalnog razvoja otisnuo u ovo područje. Ime mi je Svetlana Lazić i doktor sam pedagoških nauka. Magistarski rad sam odbranila na temu seksualnog zlostavljanja dece uopšteno i u porodici, proučavajući ga kao fenomen iz ugla prava, zdravstvene i socijalne zaštite i sistema obrazovanja.

Pokušaću hronološki da prikažem dešavanja i počeću od samog rada.

Godine 2004. sam promenila poslodavca i počela da radim u Pokrajinskom ombudsmanu na poslovima zaštite prava deteta. Ubrzo sam u Incest trauma centru pohađala specijalizovani seminar posvećen seksualnom zlostavljanju dece, što je bilo moje prvo otrežnjenje na ovu temu. Sigurno sam narednih mesec dana išla ulicom zagledajući svako dete ne bi li pronašla tragove seksualnog zlostavljanja, iako sam znala da se ne vide. Ponukana time, poželela sam da pružim svoj doprinos tako što ću ovom temom proširiti naučna saznanja. Za temu sam odabrala seksualno zlostavljanje dece uopšteno i u porodici. Reakcija ljudi iz privatnog i poslovnog okruženja je bila nešto poput: „Zbog čega si ovo odabrala? Šta će ti to?…“ Ipak, istrajala sam i ne žalim nijednog trenutka. Moje noći su, tokom čitanja literature o ovoj tabuiziranoj temi bile ispunjene suzama, odlascima do krevetića u kojima su spavala moja deca koju sam tada ušuškavala, ljuljala, ljubila. Nije bilo drugih ni većih problema tokom izrade teze. Odlazila sam u Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine gde sam razgovarala sa psihologom o tome kako utvrđuju da je dete žrtva seksualnog zlostavljanja, šta čine, koga obaveštavaju, kako komuniciraju sa roditeljima, koliko je značajan podržavajući roditelj… Išla sam i u Centar za socijalni rad kako bih razgovarala sa koleginicama koje rade baš sa decom žrtvama seksualnog zlostavljanja koje su mi objašnjavale sistem rada, pokazale sobu sa igračkama i kamerom koja se koristi za ispitivanje dece, opisale saradnju sa sudijama i tužiocima, isticale primere osetljivih razgovora sa detetom u kojima profesionalac sedi na podu i igra se sa detetom. Na kraju su mi ustupile dečje crteže kao svedočansta o preživljenom seksualnom zlostavljanju. To je bilo isključivo za potrebe mog istraživanja. Bila sam profesionalna i crteže nisam koristila u druge svrhe.

Na samoj odbrani je bilo sve u redu. Kasnije sam čula da je jedan član komisije, neposredno pred polazak u salu u kojoj će biti odbrana i u kojoj sam ih čekala, rekao nešto poput: „Hajde da završimo sa ovom zlostavljanom“. Pritom se radi o ljudima koji su u zvanjima docenta, vanrednog i/ili redovnog profesora. Na odbrani niko nije imao poseban komentar na dečja iskustva koja sam beležila ni na crteže. Osvrtali su se na celine rada kojima su ukazivali na usmerenje moje nauke. Dobro, to je u redu. U završnici rada je, između ostalog, bilo predloženo da se sa decom od 1. do 3. razreda OŠ a u kontekstu teme, radi metodom radioničarskog rada na podizanju svesti o seksualnom zlostavljanju dece. Logično je bilo da se u sadržaju radionica nađu termini poput ’sika’, ’piša’ ’golišav/a’. Jasno je da škole nisu bile spremne da uđu u tu priču.

„Dobro“, rekla sam sama sebi, „hajde onda da objavim rad u naučnom časopisu u državi visoke kategorizacije, kako bi naučna zajednica što više čula o tome“. Recenzenti jednog takvog časopisa su ga odbili sa obrazloženjem da nije jasno zbog čega se autor/ka opredelio/la za seksualno zlostavljanje. Bilo je tu i drugih, opravdanih sugestija koje sam uvažila, ali nisam želela da izbacim ovu vrstu zlostavljanja. I kao što sam napisala, odbijena sam. Od bliske osobe koja je takođe u svetu nauke čula sam da bi me i ona, da je bila recenzent, odbila. Ne zato što rad nije dobar već zato što on/a o tome ne zna dovoljno. Eto novog pitanja – ko su nam recenzenti. Rad je ipak ugledao svetlost dana u slabije kategorisanom časopisu. Zahvalna sam im, kao i drugim časopisima u državi koji su, barem što se mene tiče, razumeli potrebu raskrinkavanja ove teme.

Nakon što sam doktorirala, 2011. postajem profesor strukovnih studija u Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu, u kojoj predajem predmete iz oblasti pedagoških nauka. U nekoliko navrata sam sa studentima razgovarala na temu porodičnog nasilja, rodnog nasilja, zlostavljanja dece, zloupotrebe, pa i seksualnog zlostavljanja dece. Listom su se jako iznenadili kada su čuli za poslednje. „To je strašno; Ne mogu da verujem; To ne postoji; Užas…“ neke su od impresija studenata koji su se nizali između uzdaha od šoka i neverice, sa jedne, i razumevanja nemoći deteta koje je izloženo ovom obliku nemoralnog i krivičnog ponašanja / činjenja, sa druge strane.

Nastavila sam dalje. Od školske 2014/15 do 2017/18 sam sa koleginicama, sertifikovanim psihoterapeutima, Ivanom Muškinja iz međunarodne fondacije Femilileb (Familylab) i Katarinom Majkić iz Plej centra (Play centar), osmislila seminar stručnog usavršavanja medicinskih sestara, vaspitača i stručnih saradnika u predškolskom vaspitanju i obrazovanju pod naslovom U svetu senki – vodič kroz podršku detetu žrtvi porodičnog nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Seminar se u to vreme akreditovao na dve školske godine i onda se, ukoliko rezultati budu zadovoljavajući za same autore, ponavljala (re)akreditacija i čekao odgovor od nadležnog akreditacionog tela.

Realizovale smo puno seminara i sigurna sam spasile puno dece od dodatnog traumatizovanja time što smo osnažile vaspitačice da primete ovaj oblik nasilja nad decom. Ukazivale smo im na moralnu, profesionalnu i pravnu odgovornost koju imaju prema deci. Pojasnili smo im zbog čega postoji otpor u saradnji na tom području, kako se ponaša dete koje je u krizi, šta se tada može učiniti i još mnogo šta. Najinteresantnije od svega je bilo da nije prošao nijedan seminar a da se neka od učesnica nije prepoznala kao žrtva nasilja, bilo u matičnoj ili stečenoj porodici ili od strane trećeg lica. To su bili posebno teški i dragoceni trenuci. Dešavalo se da su dugogodišnje sobne koleginice i prijateljice na seminaru saznale da su obe žrtve seksualnog zlostavljanja a da prethodno to nisu znale. Nekima je postalo jasno zbog čega imaju baš konkretne zdravstvene smetnje… U tim situacijama smo svi plakali. Neizmerno sam im zahvalna na poverenju i iskrenosti. Nama trima je to veoma značilo jer smo postajale sigurne da idemo pravim putem i da polako ali sigurno osvetljavamo mrak neznanja i tabuiziranosti. Kada smo treći put aplicirale za akreditaciju seminara, odbijene smo. Naravno, žalile smo se na odluku komisije ali je akreditaciono telo podržalo odluku koju je komisija prethodno donela. Svoje odbijanje komisija je najvećim delom bazirala na činjenici da samo jedna autorka i realizatorka ima naučno zvanje. Nije uzeto u obzir da su koleginice psihoterapeuti koji nisu u visokom obrazovanju i nemaju naučna zvanja. Ali imaju iskustvo u radu, toliko da sam na svakom seminaru od njih učila. Nije vredelo. Shvatile smo da je to verovatno postao biznis i da je neko odlučio da se bavi ovom temom a ne mi.

U koautorstvu sa još dvoje kolega napisala sam rad o partnerskom / porodičnom nasilju i kontekstu muzičkog i nemuzičkog sadržaja koji može biti snažan okidač nasilja i/ili ga pravdati. Tokom 2018. i 2019. godine nijedan časopis u državi u koji smo prijavljivali nije hteo da ga objavi. Na kraju smo ga objavili u inostranstvu, u međunarodnoj naučnoj monografiji istaknutog izdavača. Ne sporeći kvalitet rada, kada posmatram sa ove distance, čini mi se da su ga rado objavili jer im je u interesu da nas prikažu drugačijim od sebe. Da li smo zaista takvi?

Ako kao pojedinci i društvo i dalje budemo tapkali u mraku, ostaćemo drugačiji. Stajaćemo u mestu sve dok ne shvatimo da je dete ili mlada osoba koje je pristalo na ’akciju’ suštinski žrtva jer voli, poštuje, veruje počiniocu, a da je on, sa druge strane, koristio poziciju moći i kontrole. Dakle, verujem devojkama. Njihovi iskazi potvrđuju sve ono o čemu sam čitala u brojnim radovima na ovu temu, u iskazima dece žrtava seksualnog zlostavljanja koje sam imala priliku da vidim. Njihovo poverenje je zloupotrebljeno, uključene su u aktivnosti za koje nisu imale zrelost, a koje su im oduzele detinjstvo i mladost. Srećom, makle su se iz ponora u koji su zapale bez svoje krivice. Vodi ih iskra života i urođenog dostojanstva. Put gore je trnovit i težak, prepun stigmi i tabua, protiv kojih se one bore. Podržavam ih i bodrim. Zapamtimo svi, one nisu žrtve nego preživele.

Prijavite se na naš newsletter

Pročitajte još tekstova

Porodica

Profesionalac u kandžama neprofesionalaca

Odmah da se ogradim, nisu svi ljudi koji rade neprofesionalci, samo ih je nekolicina. Ipak dovoljna da nekome oboji život u nežive boje samo zato što želi da radi, bude

Pridružite se našoj mejling listi i primajte najnovije članke, tekstove i informacije o aktivnostima koje pripremamo za vas.