Neretko od roditelja čujem da ono što je pisao Jesper Jul nije primenjivo za decu mlađu od 3 godine. Kažu: Moje dete još uvek ne priča i ne može da razume ono što je Jesper Jul predlagao da mu „kažemo”. Nekada je izazovno osmisliti kako to u praksi izgleda praktikovanje vrednosti o kojima je Jul pisao kada imamo bebu ili malo dete.
Pitaju se postoji li još neki način da se povežemo sa detetom sem rečima?
Kroz igru, čitanje – prvo im pada na pamet. I to je odlično dok god te aktivnosti donose zadovoljstvo za obe strane (i dete i roditelja) – i ne predstavljaju obavezu ili projekat roditelja.
Pored toga, koje još prilike možemo koristiti da se povežemo sa detetom? Koje situacije tokom svakodnevnog vremena provedenog sa detetom mogu postati prilika, pre svega za praktikovanje, a onda i razvoj samosvesti, empatije, odgovornosti, poštovanja svog i tuđeg integriteta?
Koliko uzimate u obzir one „male“ svakodnevne aktivnosti oko nege deteta (kupanje, duvanje nosa, hranjenje češljanje kose, pranje ruku, presvlačenje, skraćivanje noktiju, stavljanje kape na glavu…) kao prilike za praktikovanje odnosa subjekt -subjekt?
Kako najčešće izgledaju ove situacije u vašoj porodici?
Da li ih “odrađujete“ u svakodnevnoj žurbi ne bi li ušparali vreme za igru ili čitanje odnosno proveli “kvalitetno vreme” sa detetom?
Da li su one izvor sukoba sa detetom?
Koliko izdvajate vreme za njihovo svesno obavljanje?
Ima jedan divan citat, koji se pripisuje poznatom američkom arhitekti i koji kaže “Bog je u detaljima”. Vodeći se ovom idejom podeliću sa vama nekoliko smerinica koje vam mogu poslužiti kao inspiracija za razmišljanje o tome kako da ove svakodnevne situacije sagledate iz druge perspektive. Jer detalji su ono što čini razliku.
Za početak odnos subjekat- subjekat je odnos poštovanja ljudskog dostojanstva. Čini mi se da bazično poštovanje iskazujemo tako što osiguravamo da nas druga osoba, u ovom slučaju dete, VIDI (da mu budemo u vidokrugu). Stoga, pre nego što ponudite detetu neku radnju poput npr. duvanja nosa zapitajte se kako biste vi reagovali da vam neko priđe sa leđa, uhvati za nos i vikne duvaj!
Uvek najavite detetu šta planirate da uradite, neka vaše reči budu pozivnica detetu na saradnju. Pozovite dete da bude aktivni deo svog života tako što će biti deo konkretne aktivnosti – “Sad ću ti obući duks, čini mi se da je zahladnelo. Daj mi rukicu”. Dete u aktivnost možete pozvati rečima ali i gestovima. Obratite pažnju i na ono što vaši pokreti tela govore!
Usporite i što češće koristite onaj magični začin- vreme! Nakon što ponudite konktetnu aktivnost (ili radnju) osigurajte detetu par sekundi, minuta (u nekim slučajevima i duže ) da vas primeti, primi vašu informaciju, da je “provari”, završi ono što je do tada radilo. Sačekajte odgovor! Detetu je potrebno vreme da razume i da odluči da li bira ili ne da sarađuje sa vama u ovoj situaciji! Na nivou životnih „veština“ bitno je da dete uči da je ok da bira i da uvek ima izbor.
Pričajte O SEBI. Najavite šta planirate da uradite, pozovite dete (rečima i gestovima) u odnos, najavite početak neke radnje. Delite svoje misli, ideje sa detetom: “Maločas si jeo, pretpostavljam da nisi gladan. Sad ću proveriti da li ti je možda toplo”. Najavite kraj radnje. Ne samo da tako izlažete dete govoru i pripremate ga za verbalni razvoj već i “vraćate” detetu deo moći u sopstvenom životu. Ali ne samo to, na ovaj način i sebe usporavate. Prvo vi morate usporiti, da biste sve ovo mogli da unesete u odnos sa detetom.
Nije dovoljno samo pričati, dobar odnos traži i slušanje! Pratite dete tokom svih aktivnosti i budite otvoreni da ono utiče na vas, dozvolite mu da oseti svoju kompetenciju (da tokom presvlačenja traži vlažnu maramicu, da vas dodirne, da želi da se samostalno obriše nakon kupanja…) Mi često verujemo da ako deci dozvolimo da budu kompetetna, da će nas to omesti i da nećemo obaviti planirani “zadatak”. Verujte da neće. – „Vrati mi čašu… Vidim da ti ti je to teško (bogami nije uvek lako odreći se nečega bez obzira na godine)… možeš mi je dati u ruku ili spustiti na sto“.
„Dodir je naš prvi kontakt sa svetom“. Kako je drugačija slika sveta koju dete ima kada ga dodiruju nežne ali sigurne ruke od slike sveta u kom su dodiri grubi, nervozni, nestrpljivi… osetite kakva je razlika kada glavu deteta gurate prema maramici u odnosu na to da maramicu približite glavi deteta. Ne zaboravite da se kroz odnos uči! A dodiri odraslih koji poštuju telesni integritet deteta uče dete da poštuje svoj telesni integritet. Dete uči kako da tretira svoje telo ali i telo drugih ljudi!
I kako je to Jesper Jul rekao: “ naravno postoji caka– to “radi” jedino ako dolazi iz iskrenog poštovanja integriteta i dostojanstva drugih ljudi u okviru vašeg uma. Ne “radi” poput metoda kojim možete da postignete sve što poželite, niti kao politička strategija sa istom svrhom. Kada su deca tretirana kao objekti, oni negoduju, a kada su manipulisani, uzvraćaju istom merom.”
Ne zaboravite momenti “nege” su duboko intimni momenti, dete sarađuje i pušta vas da zađete duboko u sfere njegovog integriteta. Imajte to na umu i kreirajte prilike da ovo budu situacije kada ćete delima poštovati integritet deteta. Svesno izdvajajte vreme za njih, neka vam ne budu mehaničke rutina tokom kojih niste povezani sa detetom, a ni sa sobom.Za mene, ima neke poezije u odnosima ali odnosi, kao i poezija, nisu samo reči. Reči su važne ali su često jeftina valuta ako sve ostalo što unosite u odnos nije u saglasju sa njima.
Ukoliko vam je potrebna dodatna podrška ili su upravo ove situacije izvor konflikata u vašoj porodici, prijavite se na savetodavni seminar za roditelje koji organizujemo 11.03. u 18.30.
